Uvek sam želeo uspešnu vezu. Kad god bih video uspešne parove, činilo mi se kao da se univerzum okrenuo da bi oni završili zajedno. Nikada mi nije bila jasna dinamika koja se među njima odigravala – šta je ko mislio, šta je ko uradio. Ubeđivao sam sebe da nešto sa mnom nije u redu. Nisam znao šta. Kad god bih želeo nešto da kažem osobi koja mi se dopada, uvek bih se kasno setio. Sve moje reakcije bile su idiotske. Uvek sam želeo više kontrole. Međutim, nisam želeo kontrolu nad tom osobom, već nad sobom i situacijom. Da znam kada i šta treba da kažem. To nije dolazilo iz straha od brukanja, jer budala poput mene ne zna za sramotu – to je dolazilo iz želje za uspehom.

Razmišljao sam dugo: odakle ta moja želja i kako drugima uspeva? Kako to da drugi imaju kontrolu, a ja nemam? Kako znaju šta da kažu i kada? Zašto ja pravim greške? Zašto mene uvek potera neki baksuz, pa budem pogrešno protumačen i nikada shvaćen?

Onda sam se setio svojih roditelja. Kada smo mali, naša sreća zavisi od njih. Ja nisam imao srećno detinjstvo. Često nisu bili tu, a i kad bi bili, nisu mi posvećivali dovoljno pažnje. Iz celog detinjstva imam vrlo malo lepih uspomena sa roditeljima. S druge strane, imam dosta ružnih. Nisu to bile velike stvari – to su mala, sitna razočaranja, neispunjena obećanja, moje želje koje su padale na gluve uši. Sada, kada sam čovek od 37 godina, skoro sam pitao majku: “Zašto ja nemam lepe uspomene iz detinjstva s tobom?” Ona mi je na to odgovorila: “Uvek sam mrzela njakavu decu, htela sam da budeš jak.” I uspela je. Verujem da sam jak. Imam i neka pokrića koja to svedoče, ali sam isto tako i emotivno oštećen. Konstantno osećam neku mrlju na duši. Ljudi koji osećaju isto znaju tačno na šta mislim. Stalno pokušavamo da speremo tu mrlju raznoraznim glupostima. Neki drogama, neki alkoholom, neki partijanjem, neki ispraznim promiskuitetom, neki parama, neki lažnom slavom na društvenim mrežama – svako ima svoj otrov. Međutim, svi znaju: kad na kraju večeri ostaneš sam, oseti se ta buđ.

I tako, dok sam se davio u jezeru samosažaljenja – eto, jadan ja, imam 37 godina, ni jednu iole uspešnu vezu, 1001 odbijanje i isto toliko pogrešnih žena u životu, bludne misli i težnje, i vrtlog nezadovoljstva kad god poželim da volim i budem voljen – ispunjavajući svoja pluća samosažaljenjem, odjednom sam počeo da kašljem.

Krenuo sam da iskašljavam sve: i roditeljsko zanemarivanje, i emotivne probleme, i zdravstvene probleme, i sve one bitne devojke koje nisu htele ili nisu mogle da me shvate i prihvate. Dok sam, želeći da im dam sve što umem, patio i ruinirao sebe, sve sam to iskašljao i konačno se nadisao. Nadisao sam se slobode.

Slobode od želje za kontrolom i slobode da prihvatim sudbinu takvu kakva jeste. Amor fati – voli svoju sudbinu takvu kakva jeste. Ako mi je suđeno da volim, a ne budem voljen – amor fati. Ako mi je suđeno da činim dobra dela bez priznanja mojih kvaliteta – amor fati.

Kontrola – tako dobar osećaj, ali najlepši je kada ne kontrolišeš ništa osim sebe. Jer te ta kontrola vodi uzbrdo. Ta kontrola pokreće jedra da plove među talasima i koriste vetrove. U oluji uživaj, a jedra kontroliši. Tako je uzbudljiv i divan amor fati.